Na mladima svet ostaje- kad omatore!

„Politikom mogu da se bave tek oni kojima izrastu dlake iz ušiju!“ Tom mnogo puta izgovorenom rečenicom je moj otac pokušavao da istakne koliko je on mudar a koliko ja ne znam ništa, još. Nedavno sam citirala taj biser mudrosti na PR danima na FPN-u. Prethodno sam naglasila da ću se izraziti degutantno i da mi ne zamere na tome. Izmamila sam čak i koji osmeh, niko nije zamerio.
Očigledno je da su i drugi očevi, profesori i političari gajili takav stav dugi niz godina te moja izjava nije izazvala nikakvo iznenađenje. Svakodnevno se srećemo sa tim dlakavim ušima koje nas vaspitavaju, obrazuju i vode našu državu! U ovoj zemlji kao da se utrkuju čije će vlasi biti duže, pošto evo dvadesetu godinu gazim i od kako se sećam- istih se lica sećam. Moji malo stariji prjatelji pamte to isto, samo koju godinu duže. Još od onih najznatiželjnijih godinica nam govore- Kad porasteš kašće ti se samo! Govore nam da ništa ne znamo, da ne znamo gde smo šuplji, a niko neće da nam kaže i niko neće da nam pokaže! Tako sebično kriju to silno znanje, a tako su svi mudri!

Jedna smo od matorijih zemalja, mislim po procentu starog stanovništva, i normalno je da zaostajemo za mnogima. Treba pokrenuti te zakržljale kosti. U skladu sa tim da svako gleda svoj interes, normalno da će primarno pitanje biti penzije, a ne stipendije. I normalno je da mladi čame na birou godinama čekajući da se ti silni mudraci smiluju i odu u penziju. Mladi su manjina u ovoj zemlji u svakom pogledu.

Dok sa zapada duva vetar koji donosi promene, mi zatvaramo prozore i gušimo se bez svežeg vazduha, navodno plašeći se promaje. Po principu “od komarca- magarca“ mi ćemo od povetarca napraviti orkan i na taj način obezbediti da staro stanovništvo obolelo od kostobolje nikad ni ne poželi da otvori prozor. Davno smo se mi na taj način zatvorili u taj naš balkanski staklenik, u kome smo stvorili našu mikro klimu sa bajatim vazduhom, u kojem opstaju samo prastare vrste oguglale na te uslove. Nove vrste se ili akomodiraju ili budu ubijene u naćvama. Neke vrste i pronađu tanak procep na staklu pa proklijaju izvan, neke su dovoljno jake pa to staklo i probiju… A mi se posle žalimo na odliv mozgova.  A svojom politikom ih nesvesno izlivamo.

Govorim u množini jer sam i ja deo ove zastakljene zajednice. Ja sam jedna od onih koja je želela da isklija van. Ja sam prateći one koji su to već uradili pronašla procepe na staklu, nadisala se svežeg vazduha i ipak ostala unutra. Nije u ovoj zemlji tako mračno. I kroz staklo prodire Sunce. Ne mislim da bi trebalo kamenjem polomiti našu opnu, jer ona nas ipak štiti od zlonamernih kiša koje bi nas rado isprale. Problem neprobojnog stakla je u tome što sve izvan njega ostaje varka. Kao slika na ekranu- vidljiva za oko,ali nedostižna.

Nisu potrebne neke radikalne mere da bi došlo do promene. Nekad je dovoljno jednostavno otvoriti prozor. Za početak moramo da se manimo bapskih priča. Promaja je mitski junak iz balkanskih legendi, ravan Kerberu iz podzemlja, a dlake iz ušiju su ekvivalent Samsungovoj kosi.
Smrt mitovima, sloboda novim idejama!